Snežana Ćuruvija: Važno je pružiti ruku kada je nekome potrebna podrška As part of our partnership Hostwriter inviting the Tandem community to tell their stories, journalist Masha Durkalić interviewed freelance cultural manager from Serbia, Snežana Ćuruvija. Snežana Ćuruvija iz Pančeva u Srbiji se bavi produkcijom u kulturi, koja uključuje organizaciju i uređivanje programa za kulturne festivale. Njena biografija u tom smislu je opsežna, pa joj je teško sažeti svoja široka interesovanja. Učestvovala je u organizaciji više festivala u Srbiji, te je aktivna u lokalnoj zajednici Pančeva, gdje godinama učestvuje u realizaciji mnogobrojnih kulturnih projekata koji oplemenjuju ovu sredinu. „Radim sve ‘na osećaj’, i verujem mu čak i kad me odvlači u nekom nelogičnom pravcu“, kaže Snežana, koja je učestvovala u Tandem Shaml projektu kulturne razmjene u partnerstvu sa Amjadom Al-Mestarihyjem iz Jordana. Oni su zajednički kreirali inicijativu „Garage music – park your music anywhere“, koja je bila povod za ovaj razgovor, u kojem je Snežana također govorila o inicijativama u koje je uključena u Srbiji, kao i o značaju umjetnosti u javnom prostoru, i šta to čini za promjenu u lokalnim sredinama. Snezana Curuvija and Sara Machado in Gothenburg, Sweden. Photo by Constanze Flamme. Kako je izgledao rad na projektu sa Amjadom i kako je nastala vaša ideja da se pozabavite baš muzikom? Tandem Shaml je za mene bio fenomenalno iskustvo. Zahvaljujući učešću na ovom projektu rodile su se mnoge ideje i mnoga lepa prijateljstva. Projekat koji razvijam sa Amjadom objedinjuje sve ono što nam je zajedničko, ali i sve naše razlike. Radeći zajedno otkrili smo puno sličnosti, imamo slična interesovanja, volimo sličnu muziku, umetnost... Usput smo otkrivali i razlike, i shvatili da se međusobno dopunjujemo u profesionalnom smislu. Muzika jeste jedan od centralnih motiva našeg projekta, ali imamo i drugo težište. Naša primarna želja je da okupljamo ljude, da kreiramo platformu za saradnju i razmenu. Važan nam je fizički prostor koji bi predstavljao utočište za mlade, za umetnike, mesto gde bi mogli da stvaraju zajedno i razmenjuju ideje. Sa druge strane, važna nam je i mobilnost. Da unapredimo saradnju između umetnika iz naših zemalja, naročito kada se ima u vidu da do sada nije bilo mnogo zajedničkih projekata. Tu negde smo i mi „kliknuli“. On se bavi muzikom, a ja obožavam muziku, ali se nisam mnogo bavila produkcijom u toj sferi. Sa druge strane, ja imam mnogo više iskustva u uređivanju kulturnih i umetničkih programa, koordinaciji festivala i događaja. Bavila sam se i menadžerskom stranom kada su prostori vezani za kulturu u pitanju. A njemu je upravo ta vrsta znanja nedostajala. Tako je i nastao naš projekat, kao sinergija naših želja, potreba i vizija. Kako ste uspostavili saradnju i komunikaciju, i kako je na to utjecala činjenica da dolazite iz različitih podneblja? Od samog početka naša komunikacija je tekla lako i nismo imali problema da razumemo jedno drugo. Bili smo radoznali da upoznamo razlike između kulture Balkana i Bliskog istoka, a otkrili smo puno sličnosti. Pre svega, gostoljubivost oba naroda, multinacionlni karakter obe države i bogatstvo nasleđa sa obe strane. Ja sam prvi put posetila Jordan, kao što je i on prvi put posetio Srbiju u okviru ovog projekta. Oboje smo imali osećaj kao da smo kod kuće. A opet, primetna je bila razlika u klimi, geografiji, urbanizmu, začinima, hrani.... Na mene su boje ostavile možda najveći utisak. Potpuno različita boja svetla tamo i ovde. To smo preneli i na projekat. Pomešali smo znanja, muziku, iskustva, umetnost, mlade. Amjad je u Jordanu pokrenuo „Garažu“ sa svojim timom, mi smo iz Beograda podržali celu ideju i pomogli koliko smo mogli. Povezali smo muzičare, koji su se upoznali u Beogradu, a u Irbidu napravili zajedničku pesmu. Pomešali smo savremene i tradicionalne ritmove i instrumente, održali edukativne radionice... Nikle su razne klice, a mislim da nas tek čekaju rezultati. Dugo se baviš kulturnim djelovanjem u svojoj lokalnoj sredini, u Pančevu, kroz različite festivale, izložbe i druge aktivnosti. Čini se da je ovo tvoj preferirani i najčešći način za društveno djelovanje. Na koje angažmane si posebno ponosna i zašto? Festivali i druga dešavanja kojima sam se bavila povezali su me sa velikim brojem ljudi. Tako sam stekla bolji uvid u bogatstvo različitih promišljanja. Kad radiš u velikim timovima i grupama, tražiš svoje mesto, bez obzira na poziciju koju imaš. Svaka karika je bitna da se formira lanac. Tako je sa pojedincima. Svako boji tim u svoju nijansu. Tako nastaju promene, male, ali dovedu do krajnjeg cilja. I društvo se tako menja. Jedna kap može otrovati ceo rezervoar vode, ali i jedan zrak sunca može rasterati mrak. Dragi su mi svi projekti koje sam radila, jer sam ih radila iz ljubavi i sa nekom specifičnom idejom. Ponosna sam najviše na odnose sa ljudima koje sam gradila kroz njih. Na to što sam od drugih naučila, kao i na ono što sam uspela da prenesem drugima. Dok sam istraživala za ovaj razgovor, pročitala sam tvoju izjavu da su projekti koji su ti najdraži rezultirali umjetnošću u javnom prostoru. Kako posmatraš značaj umjetnosti u javnom prostoru i šta to znači za zajednicu? Važno mi je okruženje u kom živim. Ljubav prema arhitekturi, koju sam studirala, je razvila taj osećaj, ili je to bilo obrnuto – sada više nisam ni sigurna. Radili smo različite instalacije, privremene i neke malo trajnije. Neki od tih projekata su se fokusirali na rad sa lokalnom zajednicom. Taj segment je posebno važan. Sa jedne strane, to je istraživački rad jer otkrivaš problematiku i život jedne zajednice. U tom procesu, baviš se i edukacijom, jer im predstavljaš i neke druge opcije koje im možda nisu pale na pamet, predlažeš rešenja za koja nisu znali, a ponekad samo optimizuješ njihove potrebe i mogućnosti koje su na raspolaganju. Umetnost u javnom prostoru utiče na njegovo oplemenjivanje. Razvija kulturu korišćenja prostora, kulturu življenja, a samim tim podiže i kvalitet života. Pančevo, tvoj rodni grad, predstavlja posebno bitnu stavku i orijentacijski stub u tvojim aktivnostima. Napravila si već mnogo toga u Pančevu, toliko da se može govoriti i o kulturnom naslijeđu kojem si „kumovala“. Šta ti je bitno kad je u pitanju rad u tvojoj rodnoj sredini i koji su ti najdraži projekti u Pančevu? Moj grad je moja sredina, moje težište. Oblikovao je moje odrastanje i mene samu. Tragove i uticaje su ostavili i drugi gradovi koje sam imala prilike da posetim ili da u njima i radim. Nadam se da sam i ja ponegde ostavila trag. U Pančevu sam dosta toga radila, u sferi umetnosti, kulture, kulturnog nasleđa... Najdraži su mi projekti za decu i mlade. U detinjstvu se oblikuju ljudi koji kad odrastu znaju da vole svoj grad, tad se stiču kulturne navike i razvija kulturna potreba. Učiš da budeš otvoren prema drugim kulturama i da čuvaš nasleđe svojih predaka. Pri svemu tome, deca su uvek najbolji kritičari i pomeraju lestvicu visoko. Sa njima se računa samo iskrenost. Jedno vrijeme si radila i kao programska direktorica festivala Mikser u Beogradu. Da li postoji neka razlika u radu na kulturnom djelovanju u manjim i većim sredinama? Pančevo i Beograd jesu najprisutniji u mom životu, a bilo je projekata i u drugim gradovima, i van granica Srbije. Ima razlika u manjim i većim sredinama, ali suština je ista. U oba slučaja radiš sa različitim tipovima ljudi i treba pomiriti te razlike na projektu. Nekad je to lakše u manjim sredinama, a nekad teže, baš iz razloga što se ljudi međusobno poznaju i postoji kolektivna istorija. U većim sredinama možeš imati više izbora i alternativa, ali je potrebno više truda na početku dok se ljudi ne upoznaju i razbiju barijere. U oba slučaja, kad celina profunkcioniše, nije više važno da li se radi o velikoj ili maloj sredini, jer su rezultati bitni i pojednako važni. Kad ne ide, opet je svejedno na kom si mestu zastao. Bez obzira na lokaciju, kultura otvara neka nova polja, koja nisu nužno ograničena fizičkim prostorom, tako da i on pada u drugi plan. Umjetnička si direktorica Internacionalnog bijenala umetničkog dečjeg izraza (BUDI), što znači da puno radiš sa djecom. Također si radila i kao direktorica putujećeg festivala ženskog stvaralaštva „Hajde da virimo“. Da li rad sa djecom, sa ženama, sa marginaliziranim i ranjivim grupama, ima potencijal da promijeni okolnosti u lokalnim sredinama? Verujem da da. Zbog toga i jesam deo tih projekata. Važno je pružiti ruku kad nekom nedostaje podrška, povući za rukav nekog ko se ne obazire, a nekad samo malo fali da stvari dođu na svoje mesto. Srce mi bude puno kad se dese takvi momenti. Ipak, češće, potrebno je uložiti malo veće napore, aktivirati više ljudi, stvoriti uslove da se neka promena desi. Rezultati nekad dođu brže, nekad sporije, nekad te proces odvede u drugom smeru... I to je sve OK. Važan je svaki pokušaj. Čak i ako ti sam ne budeš uspešan, neko sledeći će imati više sreće i uspeha. Imaš puno iskustva sa koordiniranjem projekata, menadžerskim poslovima, svim onim stvarima koje se dešavaju “iza kulisa“, pri kreiranju različitih umjetničkih inicijativa. Vjerujem da tvoj radni dan dugo traje i da je obaveza mnogo. Na kraju dana, da li vidiš plodove svog rada, i da li bi htjela možda djelovati na neki drugi način u budućnosti? Posebno je ushićenje kad vidiš realizaciju ideje koju si razvijao od samog početka, od momenta kad postoji samo beli papir, prazan frejm ili misao. Još veće uzbuđenje je kad osetiš energiju publike, ljudi koji su došli da vide, čuju i osete ono što si im pripremio. Kada glumac ili muzičar izađu na scenu, oni predstavljaju svoju umetnost. Isto kao i kad vizuelni umetnik izloži svoje delo. Kod festivala je mnogo kompleksniji osećaj. Veći je izazov. Treba uklopiti ljude iz organizacionog tima, učesnike i izvođače, volontere, publiku... Treba privući i one koji nisu planirali da dođu, već se zateknu tu u prolazu. Kad i njih osvojiš, onda znaš da si napravio i više od onoga što si očekivao. Moj radni rad nekad nema kraja, ali se svakom novom radujem. Volim ono što radim, a imam sreće da sarađujem sa ljudima koje volim. A promene su prisutne na svakodnevnom nivou, nekad suptilne, nekad drastične. Rezultat su novih saznanja i želje za igrom. Želiš li još nešto dodati za kraj? Meni je samo važno da svakog dana nađem razlog da se osmehnem i način da se neko osmehne zbog mene. Stoga, osmeh za kraj :)